НАЈНОВИЈЕ НА САЈТУ

Реч председника

Реч председника


Зоран Стојиљковић

УПУСТВО ЗА ПРЕПОЗНАВАЊЕ МЕДИОКРИТЕТА

Разлог да пажњу посветим медиокритетима, или још пре медиокритетству као раширеном феномену, није у томе што се ради о већини нас који смо осредњих талената већ у чињеници да је у простору одлучивања медиокритет типичан представник већине која бира, али и мањине која влада. У том грму и лежи зец наше опседнутости вођама. Жеља да говорећи о медиокритетима говорим и у име народа разлог су и за моје позајмице са vukajlija.com/mediokritet.

Полазна дилема: Тражити медиокритете у другима или се прво загледати у себе?

Дилема је заправо типично исусовска: Ко може да се баци каменом а да је сигуран да је сам очишћен од греха медиокритетства? Без обзира на принцип: Слику своју љубим, који доминира у јавности, питање које треба себи поставити је могу ли себе пронаћи у асоцијативном низу – средњак, особа без идентитета и својстава, полтрон, камелеон, бахати примитивац и/или инфантилна особа која не пристаје да одрасте?

Питање: Да ли је медиокритетство друштвено стање или индивидуална дијагноза?

Лош знак је када се медиокритети намноже до те мере да препокрију јавни процтор као коров биље. Тада медиокритет брише границе, иза којих се крио јер је чучао, клечао или пузао што је физиолошки положај његових бескичмених леђа. У доба медиокритетства оно што је некад било ствар прикривеног стида постаје предмет нескривене јавне бламаже. Нескромно парафразирајући Андрића рекао бих да дођу времена кад паметни заћуте а фукара завлада.

1. Прилози за биографију једног медиокритета

Климоглавац. Ради се о особи која у средини средине нађе средину. Али она има своје мишљење, које гласи: „Тако је“.

Зицераш. Ради се о лику који ће захваљујући својој скривености у сивило вероватно много боље проћи него неко ко контрастира подлози. Медиокритет се ничим посебно не истиче, просечан је, и зато се добро уклапа у сваки друштвени амбијент. Не таласа, нема мишљење, сем пожељног, тај нит-смрдац-нит-мирисавац развио је савршени еволуциони механизам прилагођавања на сваку ситуацију. Његова мимикрија је непогрешива у процени када се и на кога позвати, али и како и пред ким остати скривен и преживети нечији таленат.

Упросечени упросичитељ. Захваљујући њему установљене су мерне јединице (провинцијалног, малограђанског) морала, политичке коректности и друштвене прихватљивости.

Прилагодљива закрпа. Нема смисла за хумор и (само) иронију и прибојава их се. Површно је образован а неретко и лишен сећања и сведока где, шта и кад је студирао. Ипак будући тек половином човека савршено је средство за украјање и прекрајање те увек баш он недостаје да би се формирала целина.

Безалтернативан. Свако бира свој пут, једино је пут медиокритета давно изабран.

2. Дилема: Зашто је популизам природно политичко станиште за камелеона / прелетача?

Пре свега јер је популизам омиљени концепт, оквир и стил за тиранију осредњости (Токвил) Популизам видим као сyстем узајамног варања вођа и маса које не желе да одрасту и преузму одговорности онда призивају и повремено од модне политичке сезоне до сезоне мењају своје вође – изговоре.

Вође опет повратно радо слабе институције и процедуре и укидају посреднике између себе и свог “ волим и ја вас “ народа.

Узгред, шта год мислио о томе наш актуелни вођа репетитиван рад и бескрајно (медиокритетско) понављање и преписивање туђих образаца ће поново од човека направити мајмуна а од нас периферијске циркузанте.

3. Рецепти: Како да осредњост не буде претерано штетна

Осредњост јесте и демократска бољка али се она једино у демократским порецима може лечити. И то са још више демократије. У другим режимима ми смоједноставно осуђени на њу.

1. Треба за почетак градити поверење у снагу и нституција а не разарати их. Лек од “демократске бољке зависти”, корупције и клијентелизма су снага правила и чврсте процедуре контроле и надзора.
2. Када масе без претходног  демократског образовања и тренинга хрупе у поље политике постану лако плен демагога . Остаће политички непливачи и потенцијалне жртве и дављеници – ко не уђе у (мутну) воду неће ни научити да плива.
3. Светлост / критичка јавност је основно дезинфекционо средство у политици. Као и у животу уосталом.
4. Имамо право да знамо ко су ( и кога су то до сада усрећили), ко предлаже и плаћа оне који нам се нуде на политичкој трпези.
5. Под хитно треба изгнати партије из простора (економије, медија, културе и образовања) којиим не припада и контролисати их строго у пољу избора и институција где се (оправдано) налазе.
6. Предстоји нам тежак, рововски посао “надгледања демократије” – упућивања иницијатива, заговарање решења, дух подстицања јавних расправа. Наравно и протести и грађанска непослушност кад ништа од тога не иде.

(Аутор је политиколог и председник Уједињених гранских синдиката Независност )