Србија (ни)је неолиберални Србистан

Повратак у (периферијски) капитализам се показао дужим и скупљим него што су грађани Србије могли и да претпоставе. На том већ четврт века дугом путу већина је свела свој живот на умеће преживљавања да би се шачица докопала богаства и власти. Србијом, уз повремене међусобне чарке, владају политички лидери , тајкуни у њиховој милости и репрезенти страног капитала. Србија учествује у „трци ка дну“ – у настојању да добије инвестиције нуди све повољније субвенције и све јефтинију и обесправљенију радну снагу. Уместо да се као сви паметни тога стиде, наше вође на сав глас истичу да имамо образоване а јефтине и страхом од губитка посла дисциплиноване запослене.

Социјално стање у земљи има три своје темељне карактеристике.

1. Србија је данас земља у којој преко партијског запошљавања и напредовања партијски картел поседује државу. Зашто нас онда чуди што нам се корумпирана држава, уместо да буде нека врста Робина Худа понаша као Супер Хик, лик из стрипова који узима од сиромаха да би још додао богатима.

2. Србија је данас са нивоом неједнакости готово дупло већим од европског просека школски пример лоше неједнакости. Франсиско Фереира тврди да неједнакост, као и холестерол, може бити добра и лоша. Присуство „добре“ неједнакости значи да се у друштву награђују залагање и предан рад, да се вреднује улагање у образовање, и да су управо то начини да се и појединци који су рођени у сиромаштву пењу уз друштвену лествицу. У условима „лоше“ неједнакости немају сви једнаке шансе да инвестирају у сопствени развој, те људски ресурси остају неискоришћени што умањује потенцијал друштва за развој.

3. Последично, обнавља се класни социјални поредак и политичке и економске елите -цементирањем разлика и успостављањем обрасца (само)репродуковања позиција успешно постају влдадајућа класа. Социјални лифт заглављен на горњем спрату виших средњих слојева – сви остали су у слободном паду. Или се могу пети пожарним степеницама партијског запошљавања, естраде или корупције и криминала.

Правци преокрета

Први услов да живимо боље је да партије истерамо са простора који им не припада – привреда, правосуђе, образовање, медији и строго контролишемо тамо где је једино логично да буду – избори и политичке институције. Протести против неравноправних изборних услова показују растући демокраqтски капацитет – младих пре свих.

Време је и да подсетимо да европске интеграције значе ход ка паметном, одрживом и инклузивном развоју. Инклузија значи да смо солидарни и да се држављанство Србије свакоме исплати у солидној количини економских, политичких и културних права. ЕУ којој тежимо је простор у коме је рад достојанствен – уговорен, безбедан и редовно и пристојно плаћен. Шта је у томе субверзивно и неприхватљиво ?

Основни циљ Независности, као и свих синдиката који се нису претворили у експозитуру политике и послодаваца је пристојан рад у пристојном друштву. Жалосно али наш први циљ је да се у 21 веку, из формуле 24/7 у којој смо потенцијалном послодавцу на располагању 24 сата свих седам дана недељно, вратимо захтеву из 19 века за три осмице – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати за породицу, пријатеље, рекреацију и културу. Култура, образовање и умеће самоорганизовања су једини социјални капитал којим располажемо као запослени и грађани.

Разлог пропадања : Капитализам катастрофе или програмиране кризе (Наоми Клајн)

Прва претпоставка за преокрет је разумевање начина на које смо деценијама пропадали. Сценарио нашег пропадања које за резултат има да нам је БДП још увек за четвртину мањи од оног из далеке 1989, као да је описала Наоми Клајн – на ефекат претходно ратом спржене земље дошле су политике јефтиног преузимања економије и усмеравања политике.

Све политике на овим просторима су, након рата и крвавог распада Југославије 90тих и (само)искључивања Србије из света са катастофалним економским и социјалним последицама, следиле логику Вашингтонског консензуса чије су кључне одреднице дерегулација, либерализација, приватизација .

Вођене политике, показало се дубоко коруптивне, карактерише : (1) одсуство развојне стратегије праћено (2) пребрзом либерализацијом и спуштањем царина, (3) политиком јаког динара и последично неисплативе производње и високог задуживања, са пратећом (4) предајом банкарског система странцима, као и (5) идеолошки форсиране а развојно и социјално неуспеле приватизације. Ефекти вођених политика су такви да за њих сем политичке коначно треба утврдити и кривичну одговорност многих.

Шта се мења у логици Вашингтонског консензуса а да ми то одбијамо да видимо, односно шта су нове, „фотошопиране „ еволутивне верзије и надаље капиталистичког развоја ?

Вести касно стижу у Србију а треба се коначно лишити провицијалне потребе да будемо већи католици од папе. Данас у односу на претходну предкризну деценију постоји консензус око :

1. Далеко већа улога државе у креирању и координацију јаких независних истраживачких институција је тренд од Кине до Словеније а ми смо разбили( велика предузећа и развојне истраживачке институције) све што је могло самостално одређивати и развијати приоритете,

2. Зоне ефикасног јавног сектора – договор око тога шта нико паметан не продаје, пре свега основне ресурсе, значајне и за безбедност земље, као и да је могуће рационално, професионално управљање јавним сектором и контрола над стандардима услуга који се нуде – од комуналних до (еродираног) образовања без обзира кога обавља,

3. Еколошки и социјално одрживог раста – а не за раст који је безгласан, бруталан, без пожељне будућности за наредне генерације

4. Сoцијална кохезија и одржива пожељна (не)једнакост која је нека врста социјаног лепка који задовољава осећај правичности и среће . На другој страни, ни једнакост у сиромаштву огромне већине, чега смо се у Србији нагледали у последње две деценије, није развојно пожељна опција

Како смањити неједнакост у расподели дохотка?

Висока неједнакост не само да производи социјалне и политичке проблеме, већ је лоша и за економски раст и његову одрживост, како показују чак и истраживања Међународног монетарног фонда .Како се може смањити неједнакост у расподели дохотка у Србији?

Стручна јавност предлаже неких пет мера од којих је тек једна, она која заговара прогресивније опорезивање условно речено „радикална“

1. Кроз активне политике квалитетног запошљавања…

С обзиром да појединци које карактерише мезапосленост или веома низак интензитет рада доминирају на дну расподеле дохотка у Србији, посебан значај имају политике које доприносе већој запошљивости. У ту групу спадају активне политике запошљавања (саветовање и посредовање у запошљавању, обуке, јавни радови, субвенције за отварање нових радних места). Потрошња на активне мере запошљавања би требало да се повећа с обзиром да сада износи игнорантских 0.1% БДП.

Наравно, поред чињенице да је важно да што више појединаца има посао, за ниво неједнакости у друштву важан је и квалитет посла. Повремени послови, рад у сивој економији или самозапосленост не гарантују високу зараду. Ипак, ови послови су важни за појединце на самом дну расподеле, јер обезбеђују какав-такав доходак. Доходак од самозапослености у Србији доприноси смањењу неједнакости, јер чини значајан део укупног дохотка оних најсиромашнијих али не представља трајно решење јер води обарању стандарда рада.

2. Кроз приступачно/стипендирано и квалитетно образовање за све…

Образовање би требало да спречи репродуковање неједнакости односно да, кроз уједначавање постигнућа ученика који долазе из различитог социо-економског окружења, омогући да деца родитеља лошијег економског статуса имају једнаке шансе да сутра нађу добар посао и пристојно зарађују.

3. Кроз прогресивније опорезивање дохотка…

Поред спречавања утаје и избегавања плаћања пореза коначно треба увести прогресивно опорезивање које у систем уводи и елементе социјалне правичности. По анализама ФРЕНА систем пореза на доходак (углавном старих) земаља чланица Европске уније има девет пута веће редистрибутивно дејство, односно капацитет да смањи неједнакост, у односу на систем пореза на доходак у Србији. Повећање прогресивности пореза на доходак грађана у Србији могло би да се оствари и кроз увођење права на одбитке за издржаване чланове породице (на шта сада имају право само грађани који плаћају годишњи порез на доходак, дакле, они који имају висока примања) као и кроз повећање неопорезивог износа за зараде са садашњих 25% на 50% просечне зараде.

Досадашњи систем мешовитог и линеарног система опорезивањна који надпросечно оптерећује најниже зараде требало би заменити системом који обједињује порезе од рада и капитала и прогресивно се увећава од 15% до 40%.

Примера ради у Словенији иде се на 40 % пореза на приходе већ изнад 50 000 евра

4. Кроз бољу финансијску подршку сиромашнима…

У старим земљама чланицама ЕУ, најважније накнаде из домена социјалне помоћи седам пута више смањују неједнакост у поређењу са социјалним накнадама у Србији. То је последица ниских износа накнаде и слабог обухвата, с обзиром да свега 3.5% популације прима новчану социјалну помоћ.

5. Кроз обухватније пензијско осигурање и заштиту у старости…

Утицај пензија на смањење неједнакости у Србији је значајан, али се Џини коефицијент услед деловања пензија и даље више смањује у земљама Европске уније него код нас. То може да се објасни чињеницом да је непокривеност пензијама код нас посебно висока код жена – скоро 20% жена изнад 65 година не прима пензије. Непокривеност пензијама је посебно изражена у руралним областима. Да би се смањила неједнакост, а посебно сиромаштво у старости, неопходно је радити на повећању обухвата руралне популације социјалним осигурањем.

Спремност да се ове мере спроведу прави је демократски тест за све социјалне и политичке актере у земљи. Све изван тога је тек демагогија и популизам.

Уједињени грански синдикати Независност
 Зоран Стојиљковић, председник